Društvo

PANČEVO: Dve generacije obućara u porodici Najdovski

Pančevo, Ned, 16/04/2017 - 15:50
Mirjana Marić


Dok se ne odlepi đon na cipeli, ne pukne ručka na torbi ili dok ne treba da se zašije rupica na staroj kožnoj jakni, ni ne razmišljamo o tome koliko je malo zanatlija ostalo u našem gradu. Više ne postoji nijedan tašner, niti krznar, šnajdere možemo prebrojati na prstima jedne ruke, a ništa bolje nije ni sa obućarima. Zanati, iako preko potrebni polako izumiru. Kako ih sačuvati i na koji način se bore za egzistenciju, za 013info je pričao Dušan Najdovski koji se ovom profesijom bavi od 1983. godine.

- Posao nije težak. Zanimljiv je i raznovrstan. Stalno se susrećeš sa različitim stvarima. Kada praviš nešto novo, programiran si. Naučiš posao i to je to. Kao obućar učiš dok si živ. Nikada ne možeš da kažeš da znaš sve, rekao je Dušan.

Svoj put je upravo započeo u Fabrici obuće u Pančevu gde je krenuo na zanat 1983. godine, nakon 14 godina se zaposlio u privatnoj firmi u Beogradu, a kada mu je, kako on kaže, "došlo do glave" rešio je da otvori svoju obućarsku radnju 2003. koja i dan danas postoji.

- Od ovog posla može da živi onaj ko ga shvati ozbiljno i ko hoće da radi. Može da se nešto ne isplati, ali ne postoji ono što ne može da se popravi. Sugrađani imaju poverenja u nas. Neki i odu kod drugog obućara, ali se vrate ponovo kod nas, kaže Dušan. Mušterije i dalje donose staru obuću na popravku, koja je dosta kvalitetnija i lakše se popravlja nego nova, rekao nam je Dušan. Osim obuće, posao se proširio i na tašne i jakne, delom zbog nedostatka tih zanata u Pančevu, a dobrim delom zbog opstanka na tržištu.

Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u našem gradu, nema nijednog obućara, potvrdio je i Đorđe Lukač, direktor Filijale Pančevo. Nedavno je u Alibunaru otvorena fabrika obuće za koju NSZ Pančevo nije imala da ponudi nijedno nezaposleno lice ove struke. Kako je Đorđe Lukač saopštio, takođe nema ni limara, šivača, mesara,.. 

Kao i drugi vlasnici zanatskih radnji, i Dušan kaže da su nameti veliki, da cene materijala skaču, a da je jako teško podići cene, jer narod nema novca da to plati. Kako ovaj zanatlija objašnjava, nije problem u samoj zaradi već i u tome što su sredstva neophodna i za dalja ulaganja, kako bi se napredovalo u poslu.

- Nije teško danas opremiti frizerski salon. Ako hoćeš ozbiljno da radiš kao obućar potrebno je nekoliko hiljada evra. Neke mašine sam i sam pravio, rekao je Dušan i dodao:

- Sam sam naučio da šijem, a sada sa mnom radi i sin. Kada je završio osnovnu školu, nije znao koju školu da upiše. Ja sam mu predložio da upiše za obućara, što je na kraju i uradio. Završio je školu u Beogradu i evo već četiri godine radimo zajedno. Mislim da je on najmlađi obućar u Vojvodini, kaže Dušan.

Uprkos podmesima što je odlučio da krene očevim stopama, Nenad je danas zadovoljan i ni u jednom trenutku se nije pokajao zbog odluke koju je doneo. Nakon što je završio ovu školu, nažalost, smer se ugasio.

Danas, kada je postalo veoma retko da se zanati prenose na mlađe članove porodice, ovakav primer budi nadu da će se neki zanati ipak održati, a Dušan je svom sinu dao jednostavan savet.

Ako želiš da radiš to, moraš konstantno da učiš i da te to zanima. Ovo je jedna vrsta igre i tako treba i da se shvati.

Otac i sin zadovoljno kažu da je u ovom poslu ipak najlepše što se stalno susreću sa različitim ljudima. Uz posao se druže i svaki dan im je drugačiji i pun novih izazova.

nenad.jpg




Marketing



Najnovije vesti